LUNKI RAK je najsmrtonosniji oblik raka iz nekoliko razloga. Prvo, to je drugi najčešće dijagnostikovan oblik raka iza leka kože. Američko udruženje za rakiju navodi da je u plućima dijagnoza oko 14 procenata svih novih karcinoma i procjenjuje da će u 2018. godini dijagnostikovano 234,030 novih slučajeva karcinoma pluća, a oko 154,050 ljudi umreti od bolesti. To čini više od četvrtine svih smrti od raka u SAD
Drugo, rak pluća je teško otkriti ranije. Za razliku od nekih drugih vrsta kancera, kao što je rak dojke, gde je relativno lako za tumore i hirurški tretman, pluća leže duboko unutar tela. Teško je videti šta se dešava unutar ovih visoko-vaskularizovanih organa. Skrining ima rizike vezane za to i stoga je obično rezervisano za ljude koji su pod povišenim rizikom od razvoja bolesti. Osim toga, ljudi sa kancerom pluća ne mogu razviti simptome dok bolest ne napreduje, a kasnija bolest se manje tretira nego kod raka ranijeg stadijuma. Trenutna petogodišnja stopa preživljavanja za stadijum 4 pluća pluća je manja od 10 procenata.
Iako je dijagnoza karcinoma pluća često mračna afera, to nije sve propast i mračnost. Sa svetskim danom raka pluća koji stiže 1. avgusta, vredi napomenuti nove napredke u lečenju karcinoma pluća koje vode boljim rezultatima za pacijente kroz istraživačke inovacije. "U poslednjih nekoliko godina izgleda se svakih šest meseci, nešto se menja", kaže dr. Nathan Pennell, direktor programa za onkologiju raka pluća na Institutu za kancer Instituta Taussig klinike u Klivlendu . "Veoma je uzbudljivo vreme da budete onkolog", kaže on, jer različiti novi protokoli leka i hirurškog lečenja pacijentima pružaju bolji ishod i dramatično duže vreme preživljavanja u nekim slučajevima.
Revolucionarne imunoterapije udvostručile su životni vek kod nekih pacijenata obolelih od pluća tako što su imali imunološki sistem tela da bi se borili protiv raka. Otkrića novih molekularnih biomarkera , kao što je EGFR , pomažu ljekarima da pronađu bolje načine za ciljanje varijacija među tumorima karcinoma pluća, što dovodi do efikasnije liječenja lijekova. Kombinovane terapije koje koriste kombinaciju tradicionalnih hemioterapija i najsavremenijih imunoterapija, stvaraju velike napore u lečenju karcinoma pluća, naročito kod pacijenata sa kasnijim stadijumom bolesti koja se širila iza pluća.
U svim ovim razvojima, manje pažnje je posvećeno novim napredovanjima u operaciji karcinoma pluća. Hirurgija za uklanjanje tumora karcinoma pluća često je glavna komponenta pacijentovog protokola lečenja, posebno kod ljudi sa ranim stadijumom bolesti. U toj areni se postiže veliki koraci, koji više pacijenata pružaju bolju šansu da pobiju najsmrtonosnije od svih karcinoma .
Operacija je obično rezervirana za pacijente sa rakom pluća pluća 1 ili 2 stadijuma. Ovo je neka vrsta slatke tačke u detekciji koja može biti izazovna. Veoma mali tumori ne mogu izazvati simptome i ne mogu se otkriti sve dok se ne povećaju. I tradicionalno, kada su otkriveni vrlo mali tumori, nazvani noduli, često korišćenjem CT skrininga , ponekad se pacijentu kaže da je pristup "čekati-i-videti" najbolja opcija. Možda je "suviše malo" da se ukloni, i stoga je raku dato više vremena za napredovanje pre nego što se hirurška intervencija odvija.
Ali pacijenti sa vrlo malim nodulima sada mogu dobiti drugačiji odgovor od doktora o tome kada je vrijeme da probate operaciju. Dr Daniel Raymond, kardiotoracni hirurg na klinici Klivlend u Ohaju, u nekim pacijentima koristi tehniku pod nazivom microcoil lokalizacija i kaže da ovaj pristup može biti dobra opcija za pacijente sa vrlo malim plućnim nodulama. "Izjava:" suviše je mala za biopsiju "nije uvek tačna", kaže on. "Prateći čvor," i čekajući da vidi da li raste, "može biti sasvim prikladno, ali jednostavno premajhno više nije razlog da ne sledi biopsiju jer imamo tehnologiju koja nas može voditi."
Lokalizacija Microcoil-a koristi CT slike kako bi pomogla radiologu da postavlja mali žičani namotaj u čvor, tako da ga hirurg može pronaći i ukloniti. "Trenutno najčešći način uklanjanja nodula pluća je korišćenje video hirurgije, tehnike VATS-a ili robotske operacije", u kome hirurg koristi video i daljinsku robotsku opremu kako bi odredio gdje se smanjuje. Ali "neki od nodula imaju manje čvrste komponente za njih i manje su i dublje u tkivu pluća i ne možete biti sigurni da možete osetiti to", kaže Rejmond.
"Ranije je najbolja mogućnost da ste nekoga odvezli u operativnu sobu sa manjim čvorom i niste mogli da ga osetite, morali biste napraviti veći rez i staviti ruku unutra i pokušati da se osećate prstima", kaže Rejmond kaže. Ovo bi moglo da operiše operaciju sa minimalno invazivne tehnike na veću "otvorenu operaciju", za koju dr Bernard J. Park, zamenik šefa torakalne hirurgije u Memorijalnom centru Sloan Kettering Cancer Center u Njujorku, kaže da je poražavajući za pacijenta. "Prednost sa minimalno invazivnim tehnikama je da je pacijentu manje traume", što može dovesti do bržeg lečenja.
Ali ako je nodul teško pronalaziti ili naći u operacionoj sali, operacija će verovatno postati komplikovanija i to je deo razloga zašto se nove tehnike, kao što je mikrokoilizacija, pioniruju. To je takođe sredstvo za lečenje raka ranije kada su stope preživljavanja veće; Američko društvo za kancer izveštava da je petogodišnja stopa preživljavanja kod pacijenata sa rakom pluća ne-malih ćelija u stadijumu 1 u rasponu od 68% do 92% u zavisnosti od pod-stadijuma kancera. Petogodišnja stopa preživljavanja kod pacijenata sa stadijumom 4 metastatskog NSCLS se kreće od 1 do 10 procenata.
"Ovo je tehnika koja se razvila iz potrebe da se pouzdano identifikuju manji noduli u plućima za uklanjanje", kaže Raymond. Može se primeniti kod pacijenata sa ranijim stadijumom raka, ali i kod pacijenata koji su imali rak na drugom mestu u telu - novi čvor u plućima (ili tumor na drugom mestu u telu) može signalizirati metastazu prethodnog raka, što bi diktiralo pacijentu treba hemoterapija. Tehnika se takođe može ponuditi visoko rizičnim pacijentima, kao što su oni koji su imunosupresovani ili oni koji su imali transplantaciju pluća ili se procenjuju za njega. "A onda postoji još jedna populacija pacijenata, a to je problem anksioznosti. Ako imaju mali nodul i poznavanje tog malog čvora stvarno utiče na njihov kvalitet života, to predstavlja alternativno sredstvo za određivanje onoga što jeste i pružanje terapeutskih opcija , "Kaže Raymond.
Postavljanje mikrotalasne žice u nodule pomoću tehnologije za slikanje u isto vreme kada se operira, može pomoći u uklanjanju nekih nagađanja sa kojima se suočava hirurg i stvarajući bolje pacijentsko iskustvo. Rejmond kaže da je mikro koi specijalna žica koja je dizajnirana da radi na oba kraja. Radiolog postavlja žicu na desnu dubinu pomoću CT skenera koji pokazuje tačno gde je čvor. Ovo se može uraditi bez potrebe za bilo kakvim rezovima; već namotaj se postavlja pomoću igle koja je napunjena fleksibilnom platinskom žicom. "Žica je izgrađena tako da će na jednom kraju zavojiti i formirati kuglu, a onda je cilj pokušati da se drugi kraj žice vrati izvan pluća, ali ne u zid grudi, tako da u prostoru izvan pluća. " Nakon što je ova žica postavila radiolog, hirurg preuzima, koristeći kameru da pronađe žicu. Hirurg tada provodi kliničku resekciju, uklanjajući klinastom dijelu tkiva oko čvora. Otklonjeno tkivo se odmah ispituje i ako pacijentu treba dodatna operacija, to se može učiniti tačno i tačno.
Ostale tehnike takođe pokušavaju da olakšaju hirurgu da pronađe čvor u toku operacije. "Različiti različiti centri imaju različite načine lokalizacije [označavanja] malih čvorova", kaže Raymond, napominjući da neki hirurzi koriste bronhoskop za implantaciju malog metala semena pored čvorova. "Onda možete naći seme sa rentgenom u operacionoj sali." U nekim slučajevima, hirurg može injektirati radioaktivni protein u čvor i "onda koristiti Geiger brojač da bi pronašao čvor", kaže Raymond u operacionoj sali.
U još nekim slučajevima, pacijenti mogu posjetiti radiološki apartman pre operacije da imnu žicu implantiraju u čvorovi. Zatim, oni odlaze gore u operativnu prostoriju kako bi uklonili čvor. "Uz mnoge tehnike, iskustva pacijenta ne mogu biti toliko prijatna jer moraju da provode procedure [lokalizacije] dok su budni." Pacijentima će se dobiti anestetik da bi ometali područje, ali stavljanje pod opštu anesteziju u radiološki paket može predstavljati rizike jer često opšta anestezija zahteva upotrebu ventilatora koji ubacuje vazduh u pluća. "Ako onda postavite rupu iglom u pluća i gurate vazduh u pluća, možete uzrokovati srušenje pluća."
Dakle, ove postavke obično treba uraditi dok je pacijent budan i sposoban da diše bez pomoći ventilatora. Ali to znači da ove procedure lokalizacije mogu biti veoma neprijatne. "Sve što je na površini pluća koji trlja zid zrna uzrokuje puno bolova, i tako to je jedna od prigovora pacijentima kada imaju žice smeštene u radiologiju i moraju čekati operaciju", kaže Rejmond.
Tehnika lokalizacije mikrokoja Raymond koristi kombinuje dva koraka u jedno, eliminišući neku komplikovanu logistiku i smanjujući neugodnost za pacijente. "Umjesto da dovedemo pacijenta u radiološki apartman da postavimo zavojnicu, dovodimo radiološki paket pacijentu u operativnu sobu", što otežava logističke probleme, ali zahtijeva posebnu opremu i koordinaciju radiologa i hirurga. "To je bio sledeći logičan korak u kome pacijent dolazi i spavaju. Mi činimo sve dok spavaju od postavljanja zavojnice do operacije", pa kada se probude, ceo postupak je potpun. Zbog toga što je operativna soba posebno opremljena da bi se odmah suočila sa anestezijom, radiologijom i operacijom, eliminisani su neki izazovi povezani sa dvostepenim pristupom postavljanju uređaja za lokalizaciju, što dovodi do "poboljšanog doživljaja pacijenta", kaže Raymond.
Pošto procedura zahteva hibridnu operacionu salu koja sadrži potrebnu radiološku i hiruršku opremu, njegova upotreba do sada je ograničena na nekoliko većih centara za lečenje širom zemlje koji mogu da primene ovu dodatnu opremu. Ali Rejmond kaže da misli da je napredak u kojem će se više pacijenata susresti u budućnosti. "Mislim da je to tehnologija u početku, ali će se samo poboljšati", kaže Raymond.
